12 iskrenih priča, jedan zaključak: Budi TU.

Ne morate imati pametne reči, rešenja niti olakšanja, samo budite prisutni. Prvi trenuci šoka najteži su za obolele, ali i njihove bližnje koji ne znaju kako da se postaviti, šta učiniti, reći i kako pomoći. Vremenom čovek jednostavno oseti te stvari, nauči i prilagodi se pitati i poštovati želje obolele osobe.

Šta su osećali i šta im je bilo najvažnije kada su saznali da se bore protiv maligne bolesti, saznajte u videu.

Nives Badurina, pacijentkinja i Mirjana Badurina, njena sestra:

„Doživela sam jedan veliki šok, nisam znala ni kome, ni kako da kažem za dijagnozu, ali najteže je nositi se sam sa tim. Kada sam im rekla, moji su se držali hrabro, a zapravo su bili zaprepašćeni. Najveća podrška mi je bila sestra, ali me je ispočetka gušila preteranom pozitivom jer se i sama užasno bojala ishoda. Jasno je da ćete doživeti šok, pa ne morate mnogo toga da kažete, dovoljan je zagrljaj podrške koji pokazuje da ste tu za svoje bližnje.“

Sanja Šutej, pacijentkinja i Marija Orlić, direktorka doma za stare osobe u kom radi Sanja:

„Teško je to saznati, a još više, suočiti se sa tim. Sela sam sama sa sobom i odlučila da je moja borba za život. Imala sam želju da ostanem u radnom odnosu iako sam videla da neću moći i dalje da radim isti posao zbog fizičkih zahteva. Direktorka je pronašla način da me prebaci na novo radno mesto, primereno mojim novim telesnim sposobnostima. Nisam htela da se osećam bolesno i želela sam da nastavim sa normalnim životom. Moja poruka je da poslodavac mora da bude tu za svoje zaposlene i kada su dobro, a još više kada nisu.“

Biljana Terzić, pacijentkinja i Danica Milivojčević iz udruženja:

„Moji su bili prestravljeni pa sam pred njima glumila da to nije tako strašno i da me ništa ne boli, zato mi je bila izuzetno važna podrška udruženja i osoba poput Danice. Kada si među istima, možeš biti iskren, razmeniti iskustva i videti da posle trnovitog puta postoji život. Posle prvog šoka, kreće oporavak i osnaživanje. Strah treba kanalisati, bolje ćutati i samo pokazati da smo tu, nego tražiti prave reči. Najbolje je prihvatiti ono loše, proživeti sve te emocije i pri tom se stalno nadati najboljem.“

Dušica Kosačević, pacijentkinja i Ljiljana Vujanović, prijateljica:

„Fizička pomoć mi je u početku najviše značila - da mi neko skuva, očisti kuću, prošeta pse, a posle mi je trebala pomoć da se opustim. Znala sam kakav me put čeka jer su borbu sa rakom dojke u mojoj porodici već proživele i sestra i mama. Budući da imam iskustvo i podrške i bolesti, moja glavna poruka je da pacijent treba da kaže šta može i šta ne može, za šta mu je potrebna pomoć. Treba dati priliku bližnjima da vam pomognu, jer oni to jako žele, a ni sami od šoka ne znaju kako. Dajte im priliku da vam pomognu i da budu tu za vas.“

Helena Rozman, pacijentkinja i Eva Trpin Fortuna, prijateljica i lekarka

„Moja prijateljica je lekarka i znala je šta me čeka, pomogla mi je da zadržim osećaj da sam i dalje lepa i ženstvena, sašila mi je predivne kape i pomogla mi da se pripremim na gubitak kose. Mnogo toga smo zajedno proplakale, ali smo se trudile da sve što možemo prođemo kroz smeh.“

Sara Gorišek, pacijentkinja i Simon Gorišek, muž:

„Kvržicu sam napipala u igri sa decom, odmah sam se javila doktorki koja je tvrdila da sam premlada, ali smo obavile punkciju i dobila sam dijagnozu. Svet mi se srušio jer sam kod kuće imala dvoje male dece. Ipak, brzo sam došla sebi i pripremila se na put ka ozdravljenju. Meni je bilo najvažnije da su mi blizu muž, deca i rodbina, da se držimo za ruke i mislimo na lepe trenutke. To mi je davalo snage.“

Saznali ste da vi ili vama bliska osoba boluje od raka dojke ili drugog malignog oboljenja i ne znate kako da se postavite niti kako da se nosite sa strahom?

Imamo dobre vesti: za savet se možete obratiti stručnoj saradnici platforme Budi DOBRO. Budi CE., psihološkinji Tijani Debelić putem rubrike Dobro je pitati.
Pitanje možete postaviti potpuno anonimno kroz formular, u bilo koje doba dana, a odgovor psihološkinje potražite petkom u istoj rubrici.